UTOČIŠTE

     Baš je lepo ovde. Mir, tišina, sigurnost... Voleo bih da jednog lepog dana zauvek pobegnem iz ludnice i da se ovde, baš na oovom mestu trajno nastanim. Pokušavao sam mnogo puta ali bez uspeha. Budnom oku čuvara, teško je uteći. Izgubim se na trenutak, pustim mašti na volju, uživam u čistom vazduhu, lepoti, slobodi... a onda nazad u realnost, u tamnicu duha i groblje zdravog razuma.

        Pre mnogo godina dospeo sam iza zidina mentalne ustanove "Globalna razbibriga". Sećam se, kao kroz maglu... Vijugavi mračni tunel, galama, vriska, žagor a onda privid svetlosti, smeh, radost, suze radosnice... Iz tamnog bezdana u svetlu budućnost? Bar sam mislio da je tako. U početku je bilo zanimljivo. Igrao sam se sa vršnjacima ne obazirući se na neveselu okolinu. Vremenom, pažnju su mi privlačili obezglavljeni pacijenti, čvrsto uvereni u svoju moć, slobodu, samostalnost i  besprekorno mentalno zdravlje. S godinama, poverovao sam u apsolutnu istinu koju su nam tokom terapije servirali. Mnogo vode je proteklo česmama globalne ludnice pre nego što sam u potupnosti  razumeo Sokratovu mudrost - Scio me nihil scire! Od tada koristim svaku priliku da umaknem kerberima i bar na časak uživam u blagodetima slobodne misli koju niko ne čita... a ja je ipak pišem.